Ilustracija

Da li ćeš se usuditi da me čuješ? Znaš li šta znači čuti sanjara? Da li znaš da moraš biti luđak da bi razumio jednog? Da li ćeš se usuditi da budeš sa mnom? Znaš li šta znači biti sa nekim? I ako se usudiš i ako znaš, misliš li da ćeš uspjeti?

Da li ćeš se usuditi da me vidiš? Znaš li šta znači vidjeti nevidljivo? Šutim, a govorim ti sve, rušim zidove sve, eto, to sam ja, takva. Čuješ li morske talase kako se prelamaju u mojoj kosi? Da li se usuđuješ?! Možda me budeš razumio.

Stojim ispred tebe, stara neka teksas jakna, bijela majica, košulja iscjepanih rukava, široke farmerke, martinke, čupava kosa, ponori ispod očiju, crveni obrazi, u ruksaku na leđima beskrajno moguće ništa… vidiš li?

Ja sam broj koji ne zna gdje, a svuda bi, ja sam svjetionik koji ne zna koga, a čeka, osjećaš li? Možda me budeš razumio, čuvaj se, možda me budeš zavolio, čuvaj se. Ovo nije predstava, ovo nije život koji su nam sažvakali. Uvela sam te u sebe, možda se ugušiš u čudesnim talasima ili izgoriš od dodira pogledom.

Da li te plašim? Sebe plašim, uvela sam te u sebe. Možda ne budeš umio, ni čuo, ni vidio, a ja silno želim da budeš brod koji luta sa mojim i da budeš svjetlo koje sam čekala ja svjetionik. Ako smiješ … Ja ti neću spremati teget odjelo ujutru za posao, ja ću te vući za čarapu i šaputati kroz smijeh “Još samo pet minuta” čitav dan. Plašiš li se da ćeš me zavoljeti?

Ema Osmičević